ŠTA JE TAEKWONDO?

Preveden sa korejskog “Tae” znači skočiti ili udariti nogom. “Kwon” znači pesnica, prevashodno njome udariti ili oštetiti. “Do” znači umetnost ili sistem (način života). Taekwondo je psihološki izraz za ljudski instinkt održanja, put za zadovoljenjem duhovne potrebe. Svi pokreti u Taekwondo-u zasnivaju se na ljudskom instinktu samoodbrane prenesenom u sistem koji odgovara situacijama koje mogu nastati. Najviši cilj u Taekwondo-u je probuditi ego i kroz telesnu i duhovnu disciplinu (meditaciju)dostići stanje perfekcije, gde su telo i duša jedno.
Taekwondo je moderan skup mnogih borbenih sistema koji su postojali u staroj Koreji. Ranije su se borilačke veštine koristile u ratnim okršajima, gde se moralo koristiti i oružje kao što su štapovi, mačevi i drugi predmeti. Sistem je uostalom i imao različite nazive i prvi put je 1955. g. odlučeno da se sistem nazove Taekwondo.
Sistem je veoma poznat po svojim nožnim tehnikama. U Taekwondo-u se noge koriste u 70-80% borbenih zahvata. Učenik počinje da uči borbene stavove, udarac, skok i blokiranje. Potom se spajaju dva ili više zahvata i vežba se brzina, snaga, fleksibilnost i efektivnost u ovim zahvatima. Na treninzima se velika pažnja poklanja onom mentalnom. Vežbati Taekwondo znači izgraditi izdržljivost, samopouzdanje i snagu volje da bi se razjasnile one teškoće koje bi se pojavile.

ISTORIJA TAEKWONDO-A

Ljudi primitivnih kultura, bez obzira gde, razvili su posebne borbene sposobnosti da bi se snabdeli hranom i odbranili od neprijatelja i divljih životinja.
Oni su bili prisiljeni i da pronađu oružje za bolju odbranu i lakše rukovanje. Ali nakon što su naučili da koriste oružje, nisu se zaustavili u svojim naporima za telesnim i duhovnim razvojem pri obavljanju različitih igara i plesova, posebno u obliku religioznih rituala.

Korejski preci koji su se naselili u različitim zajednicama u pomenutim oblestima prema starosti stena, imali su više takvih aktivnosti. Yongko u državi Puyo, Togmaeng u Koguryo, Munchon u Ye i Mahan zajedno sa dinastijom Kabi i Silla, jesu samo neki primeri takvih “sportskih aktivnosti” koje su stari Korejanci razvili u svojim religioznim ritualima. Oni su se kasnije razvili u vežbe koje su trebale da izgrade zdravlje i borbene sposobnosti.
Ranije su ljudi imali velika iskustva u odbrani od divljih životinja i imitirali su pozicije za napad i odbranu od životinja. To je vodilo do toga da su ljudi razvijali sve efikasniju upotrebu šaka u borbi što je vodilo do stvaranja primitivnog oblika Taekyon (stari naziv za Taekwondo).
Razvoj Taekwondo-a može se pratiti od dinastije Koguryo ustanovljene 37. g.p.n.e., pa su se u ostacima grobnica kraljeva iz pomenute dinastije pronalazile zidne slike koje pokazuju scene iz taekwondo borbi. Muyong-chong i Kakachu-chong su dve kraljevske grobnice iz dinastije Koguryo, koje su pronašla dva japanska arheologa 1935. g. Grobnice se nalaze u Tungkuu (Kina), provincija Tunghua u Mandžuriji, gde je Koguryo imala svoj glavni grad u provinciji Hwangdo. Na krovu Muyong-chong grobnice nalazi se slika dva čoveka koji stoje jedan prema drugom u Taekwondo poziciji, dok zidne slike u Kakchu-chong grobnici pokazuju dva čoveka koji se tuku. Imajući u vidu te slike japanski istoričar Tatashi Saito u “study of Ancient Korea” kaže: “Slike nam pokazuju ili da je čovek koji leži u grobnici vežbao Taekwondo dok je bio živ ili su ljudi upražnjavali Taekwondo uz pesmu i igru da oraspolože dušu pokojnika”.
radnja pomenutih grobnica može se datirati u periodu između 3. g. p.n.e. i 427. g. n.e., kada je, kažu istoričari, Hwangdo bio glavni grad za Koguryo. Stoga se može pretpostaviti da su ljudi Koguryo vežbali Taekwondo tokom tog perioda.

Taekwondo se vežba i pod dinastijom Silla. Silla je bila kraljevina u jugoistočnom delu zemlje a vremenski se smešta 20 godina ranije nego Korguryo na severu. U Kyongjuu, glavnom grau Sillae, nalaze se dva budistička reljefa na Keumgangu i Pulkuksa hramu u Sokkuramu. Reljef pokazuje dva džina jednog prema drugom u Taekwondo stavu. Silla je bila poznata po svojoj Hwarangi: “Vitezovi su trenirali telo i dušu u lovu, ratnoj veštini i studijama.” Hwarangdo je činila važan deo stremljenja Sillae da ujednini zemlju osvajanjem kraljevine Koguryo i Paekche. Ima mnogo dokaza u Samguk Yusa za to da je Hwarang koristila Taekwondo u osnovno fizičkom treningu (Samguk Yusa su dva najstarija dokumenta o korejskoj istoriji).

U istoriji Koryoa nije korišćen samo Taekwondo – u to vreme nazivan Subak – kao sredstvo da se poboljša zdravlje i kao sportska aktivnost, već je podstican kao ratna veština od značajne vrednosti.
Ovde sledi par odlomaka iz istorijskih zabeleški Koryoa, koji svedoče o popularnosti Taekwondo-a kao ratne veštine:
“Kralj Uijiong se divio Yi Ui minovoj veštini u Subaku i proizveo ga iz Taejonga u Pyolchang” (vojnička zvanja). “Kralj je predstavio Subak borbu u Hwabi palati”. “Kralj je došao u Ma-am i prisustvovao Subak borbama”.
Ove beleške pokazuju da je i u dinastiji Koryo Subak takođe bio izvođen na organizovanim sportskim susretima sa posmatračima.
To znači da je Subak dostigao najveću popularnost pod vladavinom kralja Uijonga između 1170. i 1747. godine. Ovaj period unekoliko odgovara eri koja uključuje delove vladavine dinastije Sung i Ming u Kini. Pod ovim dinastijam Kung Fu je bio široko raširen u Kini, pošto se ova veština samoodbrane razvila u dva različita pravca: neykya i Weikya. Ova dva sistema se razilaze zato što prvi koristi više ofanzivne a drugi više defanzivne tehnike. Vredno je naznačiti da, kao što se vidi, Taekwondo nije samo čisto korejskog porekla, već se razvija nezavisno tokom cele druge korejske istorije.
Ono važno što se sa Subakom događa u dinastiji Yi jeste to da je bio izdat udžbenik o sportu kao ratnoj veštini i da je Subak bio najuobičajniji među običnim narodom iako je ranije u višem stepenu bio rezervisan za vojsku i plemstvo.

Jedan istorijski spis upućuje na to da su se ljudi iz provincija Chungchong i Challa jednom susreli u selu Chakji blizu granica provincija da bi se takmičili u Subaku. Taj spis podržava mišljenje da je Subak igrao ulogu važne sportske aktivnosti za narod pod dinastijom Yi.
Kasnije su to bile osobe koje su htele da pristupe vojsci pošto su naučili Subak, jer je to bila glavna disciplina za prijemni ispit. Istovremeno je kralj Chong-jo izdao “Muye Dobo Tongji” – ilustrovana knjigu o ratnoj veštini – koja je trenirala Taekwondo u jednom od najvažnijih poglavlja.
Tako je jasno da je Subak bio važan nacionalni sport koji je privlačio na sebe veliko interesovanje i aristokratije i stanovništva pod dinastijom Yi.
U drugoj polovini dinastije Yi Subak je počeo da nazaduje kao ratna veština zbog nedostatka interesa aristokratije koja je konstantno bila opterećena sukobima među postojećim političkim frakcijama. Rezultat je bio daj da je Subak postepeno prešao u rekreativnu aktivnost za obično stanovništvo.

ODNOSI SA KUNG FU-OM I KARATEOM

Mnogi misle da je Taekwondo izveden iz kineske veštine samoodbrane Kung Fua. Prema jednom kineskom dokumentu misli se da je Kung Fu nastao kao jedna vrsta fizičkih vežbi za budističke sveštenike u Hsiaolin hramu u Tungpungu u provinciji Honan u Kini, dok je tamo podučavao Majstor Dharmba. Majstor Dharmba je bio veliki budistički sveštenik koji je došao u Kinu 520. g. n.e. gde je proveo devet godina u Hsiaolin hramu da bi podučavao veštinu samoodbrane.
Ako se odmah prisetimi zidnih slika Taekwondo-a u gorbnicama iz Koguryoa, ne može se reći da je Taekwondo potekao iz Kung Fua.
Nema detaljnih podataka o tome kada je Karate – Taekwondo-u odgovarajuća veština samoodbrane – nastao. Postoje dva objašnjenja. Jedno je da je Kinez Chen Yuan-gpin, koji je živeo pod dinastijom Ming, bio zarobljen u Japanu i doneo Kung Fu. Drugo objašnjenje se zasniva na tome da je Karate razvio “Okinawate”, što je sistem samoodbrane iz Okinawe. Nije poznato kad je nastao Okinawate. Da bismo odredili nastanak Okinawatea, moramo iskoristiti “The Historical Records of Choson”, koji kaže da su emisari sa Ryukyu ostrva otišli u redovnu posetu Choson kraljevima (Chosen, “Zemlja jutarnjeg spokoja” jeste stari naziv za Koreju pod dinastijom Yi: 1392-1910. g.). U to vreme je “Subak” – stari naziv za Taekwondo – imao veliku popularnost među narodom i stoga nije nezamislivo da su emisari iz Okinawe naučili sistem i preneli ga u svoju zemlju. Ova razmišljanja nisu potpuno besmislena ako se istovremeno zna da je “Nul” – korejska igra bičem – takođe preuzeta iz Koreje od ljudi sa Okinawe. Tako se može zaključiti da je Karate izveden iz primitivne forme Taekwondo-a (Taekyon ili Subak).
Taekwondo je zadržao svoju popularnost posle Koguryo i Silla dinastija i kroz celu Koryo dinastiju.

DUHOVNI ZNAČAJ TAEKWONDO-A

Taekwondo je više od borilačke veštine. Da bi se ovo razumelo, moramo razmotriti ideju “KI” (imaterijalna snaga).
Početnik može smatrati neshvatljivim da je na višim nivoima moguće – u visokom stepenu – izvesti neprirodne podvige kao što su velika probijanja, komplikovane tehnike udaraca, ali bez precizne svesti o tome. Početnik se veoma rano sam upoznaje sa pretečama KI.
Često se govori o tome da egzistencija treba da sadrži izazove da bi bila interesantna. Ovi izazovi se ugalvnom sadrže u želji da se pomere granice – da pobediš sam sebe i odeš dalje u razvoju. U ovome leži početak – prvo seme Kia, jer bilo gde da se čovek nalazi on može postati za trunku bolji. Čovek bi uvek da pobedi samog sebe i uvek je malo bolji nego pre.

Granice koje se prevazilaze unutar samog Taekwondo-a dolaze normalno sledećim redom 1: izdržljivost 2: prag bola 3: koncentracija 4: sam mentalitet.
Kad se govori o Kiu u vezi sa pomenutim idejama, moramo se vratiti na njegov fizički deo. Ki se na početnom stepenu bavi isključivo psihičkim momentima stanja i mogućnosti koje bi se obično zahtevale da bi se uvelo u telesno. Stoga je važan element za razumevanje Kia volja da se nastavi i volja da se dobije što veća koncentracija i kontrola nad za sva vremena datim psihičkim balastom.
To, u početku prilično sporadično upoznavanje sa idejom Ki, vaskrsava tokom treninga gde se koristi vlastita izdržljivost za teške vežbe. Sam Taekwondo sportista koji trenira kratko vreme će, nadamo se, prepoznati ovaj fenomen, da je uspeo više nego što je mislio da je moguće – forsirala se granica i ako je jasno da je to koštalo”krvi, znoja i suza” da bi se granica dostigla, čovek je miran i siguran u sebe u uverenju da će moći probiti granicu i sledeći put. On je svesno ili nesvesno snabdeo sebe poverenjem u mogućnost da se probije nova nepoznata granica – vrsta “čovek može samo kad hoće” mentaliteta. Posle prvog malog randevua sa Ki nastaje prva opasnost koja će nehotično udaljiti psihički razvoj od Ki za nekoliko svetlosnih godina. To se može nazvati sindromom poređenja a on nastaje iz čovekove težnje da svoje rezultate meri rezultatima drugih. U tom trenutku se otkriva da su drugi isto tako dobri ako ne i bolji, pojavljuje se osećanje razbijenih iluzija ili se nastavlja besomučna trka da se bude bolji od drugih. Obe reakcije će uništavati nehotice mogućnost daljeg razvoja u pravcu Kia, jer se razumevanje Kia ne događa u konkurenciji sa drugima – to se događa u samom čoveku i samim sobom kao konkurentom i jedinim učesnikom.

Sledeće mesto na putu tiče se pomeranja praga bola, a potpuno banalno to se može izraziti kao nemogućnost da se naredba šta boli a šta ne boli i da se nepristrasno odredi gde je granica između ta dva.
Na žalost, neophodno je podeliti ovaj razvoj u dva dela, gde se prvi odvija na svesnom planu, to znači bol koji čovek sam može kontrolisati , dok drugi razvija sposobnost da se odupre bolu na nesvesnom planu, npr. pri neočekivanom napadu.
Prihvatanje mogućnosti i fleksibilnosti granice većinom se odvija na isti način kao što je već opisano, gde se prvi deo uči, između ostalog, kroz probijanje, a drugi se pojavljuje posle toga kroz borbu.
Rezultat je čovek koji je u prihvatanju forsiranja psihičkih granica shvatio da je društveni i ljudski izum fizičkih ograničenja samo postulat i rezultat nekonstruktivnog pogrešnog razmišljanja.

Razvoj na jednoj ili drugoj osnovi bi se ovde mogao zaustaviti, što uopšte nije loš rezultat, ali on još uvek može ići na više hrizonte, gde se sledeći naziva “koncentracija”. Mora biti jasno da nije reč o koncentraciji u bukvalnom smislu te reči, jer se ljudi svakako mogu koncentrisati na jedan ili drugi način. Kada se ovde govori o meditaciji, to je više u značenju aktivne meditacije, koja se može objasniti kao sposobnost sjedninjenja psihičkog/telesnog sa totalnom kontrolom zbivanja i na taj način biti sposoban proceniti situacije spontano, usmeriti snagu na jednu tačku, pobediti protivnika bez aktivnog , fizičkog angažovanja. Za osobu na ranijem stadijumu Kia ovo bi razumljivo bio nebulozan razgovor i delimično bi bio u pravu, jer analitičko objašnjenje je nemoguće. Čovek bi se mogao okrenuti različitim knjigama o meditaciji, ali samo to bi bilo nedovoljno, jer celina nastaje ako se razgovara o psihičkom bez povezivanja sa fizičkim, a nepotpuna celina nikad ne može biti cilj. Ako bi neko zbog nedostatka usmerenja sumnjao u postojanje ove ideje, neka pomisli na ljude kao Uri Geller i hinduiste koji su meditacijom spustili udare pulsa skoro do 0, itd.

Srećom za nas materijalno okrenuti ljudi počinju poslednji i ultimativni proces na istom nivou kao koncentracija.
U tom trenutku postoji naša “Taekwondo-ličnost” kao sledeća celina, a sledeći korak je prenošenje iskustava i mogućnosti osobe na saradnju na društvenom planu – na udruživanje. Psihička snaga osobe treba da odbaci sve negativne elemente kao što su mržnja, ljubomora, predrasude, kompromitovanja, nerviranja i sekiranja. Ovde dolazi do izražaja psihički izbalansirana ličnost, koja kroz tolerantno, iskreno i odgovorno držanje deluje kao pozitivni element u društvu.
Nakon posledenjeg apstraktnog dela odgovaraće povratak Taekwondo-u, jer jedna problematika je sama funkcija Taekwondo-a u razvoju, drugačija od funkcije trenera. Mora biti jasno da je uloga trenera da ostvari one mogućnosti koje Taekwondo sadrži u sebi, i kada se ignoriše sama tehnička strana teme, preostaje razvijanje Ki.
Ovde se mora potpuno uzdržati od metoda koje sadrže uništavanje dalje izgradnje, popularno nazvane “pranje mozga”. Nije zadatak trenera ni da imponira učenicima i postavi sebe na pijedestal. Filozofija Taekwondo-a je u vezi sa opiranjem tendenciji koja se zasniva na tome da “svi žele da budu kraljevi”. U tom kontekstu je reč “poštovanje” kluč, ali ne poštovanje za tehničku sposobnost, jer pre ili kasnije trener dolazi u situaciju da bude konkurencija svojim učenicima što onemogućava uređivanje Ki. Poštovanje se stoga mora nalaziti na psihičkom planu – čovek prema čoveku. Ovo omogućava učenje u kome je učenik otvoren za pozitivnu kritiku.
Idealan trener bi se stoga mogao opisati na sledeći način: “Ne zaboravi da je trener neranjiv, nepobediv i superioran, ali pre svega on je samo čovek”.

NEKA FUNDAMENTALNA MOTORIČKA PRAVILA ZA POKRETE

U Taekwondo-u se osim samoodbrane, borbenog sporta i kako se baviti Taekwondo-om kao marsovskom umetničkom disciplinom uči i nešto potpuno drugačije i za većinu potpuno nove šeme pokreta. Uči se da se ide, stoji i uopšte kreće u saglasnosti sa čvrstim pravilima izgrađenim na logičnim anatomskim, fizičkim i psihološkim analiyama, a na isti način mogu se prepoznati rutinski pokreti onoga koji trenira Taekwondo po svojoj harmoniji, nedostatku ukočenosti i po koncentrisanoj pripremljenosti koji su prepoznatljivi kod Taekwondo-a.
Ako je nosilac Dana trenirao tokom dužeg niza godina, motorika Taekwondo-a je postepeno izgrađena kao normalan način kretanja, pa zato sa gledišta podučavanja može biti korisno ponoviti najosnovnije i karakteristične razlike i oznake Taekwondo motorike.

TEKVONDO KAO OLIMPIJSKI SPORT

Tekvondo se prvi put pojavio na Olimpijskim igrama kao demonstracioni sport na Letnjim olimpijskim igrama 1988. u Seulu, Južna Koreja. Ceremonija otvaranja obeležila je masovnu demonstraciju tekvondoa, gde su stotine odraslih i dece izvodile pokrete unisono. Tekvondo je ponovo bio demonstracioni sport na Letnjim olimpijskim igrama 1992. u Barseloni, Španija. Tekvondo je postao sport koji nosi punopravne medalje na Letnjim olimpijskim igrama 2000. u Sidneju, Australija, i od tada je sport na Olimpijskim igrama.

Potraga za dovođenjem tekvondoa na Olimpijske igre počela je 1974. godine u Sjedinjenim Državama kada je tekvondo primljen u Amatersku atletsku uniju (AAU). Jedna od glavnih uloga AAU je uspostavljanje standarda za različite sportove širom zemlje. Tehničke standarde Svetske tekvondo federacije usvojila je tekvondo grupa AAU.

Godine 1975. tekvondo je postao član Generalnog udruženja međunarodnih sportskih federacija (GAISF). GAISF promoviše saradnju između različitih međunarodnih sportskih federacija i tesno sarađuje sa olimpijskim pokretom. Pet godina kasnije, 1980. godine, WTF (World Taekwondo Federation) je dobio priznanje od strane MOK-a. Sledeće godine, tekvondo je bio jedan od glavnih događaja na Svetskim igrama, međunarodnom takmičenju posebno za neolimpijske discipline. Godine 1982. tekvondo je proglašen zvaničnim demonstracionim sportom za Olimpijske igre 1988. u Seulu, Koreja, i za Olimpijske igre 1992. u Barseloni, Španija.

Godine 1986. i 1987. tekvondo je bio uključen u sledeće međunarodne sportske događaje: Svetsko prvenstvo (1986), Azijske igre (1986), Sveafričke igre (1986) i Panameričke igre (1987). Godine 1994. MOK je usvojio tekvondo kao zvanični olimpijski sport za Olimpijske igre 2000. u Sidneju, Australija.

Za olimpijska takmičenja, biće održan po jedan eliminacioni turnir za svaku težinsku kategoriju. Pobednik finala turnira dobiće zlatnu medalju, a poraženi srebrnu medalju, dok će se za borbu za bronzanu medalju održati repesaž.

Repesaž: Pojedinačne eliminacije u jutarnjoj sesiji traju dok se ne odluče finalisti. U ovom trenutku, svako ko je izgubio od finaliste u takmičenju pojedinačnih eliminacija ulazi u repesaž, s obzirom na to da bi bilo koji od ovih boraca mogao biti „treći najbolji“ borac da se nije suočio sa jednim od prva dva. „U repesažu, gubitnici polufinala tokom eliminacione faze biće direktno raspoređeni u svako od finala repesaža, ali na suprotnoj strani grupe. Ostali gubitnici će se plasirati u repesaž nenosioci, na istoj strani grupe u kojoj su se takmičili tokom eliminacione faze.“ Sportisti koji su izgubili od dva finalista u osmini finala suočavaju se sa sportistom koji je izgubio od istog finaliste u četvrtfinalu; pobednici tih borbi suočavaju se sa sportistom koji je izgubio od istog finaliste u polufinalu. Dva finalista repesaža dobijaju bronzanu medalju.

Do Letnjih olimpijskih igara 2012. godine, Nacionalni olimpijski komitet je mogao poslati najviše dva muškarca i dve žene takmičarke, bez obzira na to da li je domaćin. Ovo ograničenje je ukinuto za Letnje olimpijske igre 2016. godine, tako da svaki Nacionalni olimpijski komitet sada može kvalifikovati jednog sportistu po težinskoj kategoriji.